ПРЕЦИ Светислава - Тисе Милосављевића живjели су на падинама Копаоника, у селу Мала Грабовница код Aлександровца у Жупи. Тамо jе Гмитар стекао Милосава, а Милосав 1843. Тому, Светислављевог оца. Добивши презиме по оцу Милосаву, Тома се, након трогодишње основне школе у оближњем Брусу, отиснуо у свиjет. Краjем 1877. нашао се у борбама за ослобођење Ниша и био тешко рањен у груди, па се све до маjа сљедеће године опорављао у тамошњоj болници. Међутим, далековиди Тома знао jе да у сваком злу има бар мало добра. Он jе, наиме, схватио да се тек ослобођени Ниш - повелика, али неизграђена варош - просто нуди предузимљивим трговцима, па jе риjешио да се ту скраси и отвори радњу. И био jе у праву.

Захваљуjући искуству и раниjим пословним везама, "Тома-Србин", како су га старе Нишлиjе назвале, покренуо jе продаjу колониjалне робе, дрвене грађе, те жупског вина и ракиjе, и за двиjе-три године постао наjвећи трговац у граду.

На jесен 1881, са пуних 38 година, Тома се оженио лиjепом, седамнаестогодишњом Василиjом Поповић, рођаком свог првог комшиjе. Из овог брака, годину дана касниjе, тачниjе 7. септембра 1882. у осам сати увече, родио се син, коме ће кум дати помало пророчко име - Светислав!

Одрастаjући у граду на Нишави, Светислав jе већ као дjечак показивао особине коjе ће га красити циjели живот: марљивост, озбиљност, па и своjеврсну зрелост. Са таквим врлинама, завршио jе са одличним успjехом сва четири разреда основне школе на Стамбол капиjи и уписао нишку гимназиjу, коjа jе тада словила, како сам казуjе, као "чувена у целоj Србиjи". Негдjе у току шестог разреда код Светислава се jавила жеља да по завршетку Гимназиjе ступи на технички факултет. Како му jе отац у међувремену доживио финансиjски слом, седамнаестогодишњи Светислав се, потакнут од родитеља, ипак, опредиjелио за Воjну академиjу, па jе првих дана септембра 1899. поносно обукао црвене панталоне, плави копоран и чизме "на боре".

Мада се, дакле, у униформи нашао силом прилика, заволио jе официрску службу, те се стално теоретски и практично усавршавао, тако да jе током балканских и Првог свjетског рата израстао у признати ауторитет за питања воjног саобраћаjа, уз истовремено напредовање коjе ће му краjем 1925. године дониjети и чин бригадног генерала. Захваљуjући много пута потврђеноj стручности и ревности, краљ Aлександар га jе децембра 1926. године изабрао за министра саобраћаjа, али га jе заобишао при реконструкциjи владе у jулу 1928. године, иако jе за претходних 19 мjесеци Милосављевић остварио одличне резултате и започео неколико колосалних проjеката од коjих се издваjаjу Панчевачки мост на Дунаву, палата Министарства саобраћаjа а, посебно, други колосиjек пруге Београд-Загреб од приjестонице до Новске коjи jе већ за његова мандата приведен краjу.

Jугословенски монарх се марљивог и енергичног Милосављевића поново сjетио октобра 1929. године када га jе поставио за намjесника у jедноj од девет новоформираних бановина - у Врбаскоj. Таj избор нипошто ниjе био случаjан: краљ jе врло добро знао да веома сиромашноj Врбаскоj бановини треба старjешина коjи ће оjачати повjерење оданих, придобити колебљиве и сузбити опоненте, коjи ће "разбудити" успаване народне снаге и тако Мркоњића Краjину повући из предуге учмалости. На срећу тадашњих па и потоњих Краjишника, понаjвише Бањолучана, краљев избор пао jе, дакле, на Светислава - Тису Милосављевића.

Први бан jе у Бању Луку дошао на Митровдан, 8. новембра 1929. године и то возом, без икакве помпе и пратње. Jош истог дана прошетао jе градом и искусним неимарским оком "мjеркао" гдjе и шта би се могло и морало чинити у тоj неизграђеноj и запуштеноj вароши. Одмах jе засукао рукаве и за кратко вриjеме уз знатну државну финансиjску помоћ постигао огромне искораке у развоjу циjеле бановине, а посебно њене приjестонице - Бање Луке.

Међу многоброjним задужбинама, коjе ће му дониjети ласкаво име "Бањолучки Перикле", посебно се издваjаjу Банска палата (данас Градска управа), Бански двор, Позориште (основано 1930. године а данашње здање подигао 1934. године), Хигиjенски завод, обjекти Учитељске и Пољопривредне школе, источно крило ондашње Гимназиjе, те седам стамбених зграда за чиновнике (у данашњоj Aлеjи светог Саве и код Поште). Поменутом ваља додати и оснивање бановинског Музеjа, удружења за туризам, Занатске и Трговачке коморе, као и покретање Врбаских новина и Књижевне Краjине. Поврх тога, широм бановине забиjелило се око 160 основних школа и неколико других "просвjетних свjетиљки", подигнути су многи други привредни, управни, културни, здравствени и хигиjенски обjекти а на тврдим и проширеним путевима саграђене су стотине жељезних, армирано-бетонских и дрвених мостова, пропуста, подзида итд.

Иако ниjе био непосредни инвеститор, градитељ или оснивач, бан Милосављевић jе стекао огромне заслуге и за настанак бањолучког Градског парка са спомеником Петру Кочићу, за доградњу хотела "Босна", асфалтирање и освjетљење улица, градњу Соколског дома, Градске општине, хотела "Палас" и, уопште, за свеколики полет Бање Луке.

Том своjом дjелатношћу први бан Врбаске бановине уљепшао jе лице и оплеменио душу Бање Луке, а ко зна шта би jош урадио да 18. априла 1934. ниjе по други пут стао на чело саобраћаjног ресора у новоj jугословенскоj влади. Да jе саобраћаj, ипак, био Милосављевићева наjвећа љубав и преокупациjа потврђуjе и његов пристанак да поново засjедне у нимало удобну фотељу jугословенског министра саобраћаjа. Био jе то изазов коме "саобраћаjац у крви" ниjе могао одољети, али и, показаће се, лоша политичка процjена прилика у државном врху и, надасве, ћуди самог краља Aлександра. Наиме, истjеруjући правду на чистац, Милосављевић се одмах по преузимању министарске дужности отворено сукобио са корумпираном камарилом, па и са осионим jугословенским монархом, што ће довести до њиховог потпуног разлаза и оставке, односно пензионисања принципиjелног министра већ jула 1934. године. Биће то преурањени краj политичке кариjере jедног од наjдосљедниjих и наjпродуктивниjих jавних радника и неимара jугословенске краљевине.

Тако се у 52. години живота Милосављевић потпуно повукао из државне службе, али његов стваралачки нагон ниjе jењавао: дао се на рад у "Jадранскоj пловидби" и "Jугословенском друштву за путеве", као и на сарадњу са многим новинама и стручним часописима. Потоњим jе показао да jе и писање важан дио његовог живота, што, уосталом, потврђуjе и богата а веома мало позната библиографиjа обjављених и необjављених стручних и мемоарских радова Светислава Милосављевића.

Дошао jе и нови свjетски рат, коjи jе Милосављевић углавном провео у породичноj кући у београдскоj Тополскоj улици. У њоj jе и умро, 28. jула 1960. године.

Зоран ПЕJAШИНОВИЋ

НА АКАДЕМИJИ ЗАУЗИМAЊЕМ КРAЉA МИЛAНA

Због ниског раста (165 цм) и слабиjе развиjености, Светислав jе на приjемном испиту за Нижу школу Воjне академиjе запао за око управнику, ђенералу Миловану Павловићу, коjи jе - без обзира што се на поновљеном љекарском прегледу показало да jе кандидат потпуно здрав - одлучио да га остави за идућу годину. За Светислава jе то био, како сам казуjе, тежак лични пораз и први "неуспех у животу у односу на другове", па jе размишљао да уопште не користи могућност жалбе Команди активне воjске, иначе, стационираноj у Нишу. Судбина jе, ипак, хтjела да jе поред Милосављевића живио капетан Ђорђевић, коjи jе младог комшиjу и његову муку представио првом човjеку српске воjске - екс-краљу Милану. Иако jе подрхтавао од узбуђења, сићушни Нишлиjа се допао старом Обреновићу, а риjечи бившег краља: "Jа се слажем са лекарском комисиjом коjа те jе двапут савесно прегледала. Ти си здрав и крепак младић, па ћеш бити одличан официр...", заувиjек ће одредити судбину Светислава Милосављевића. Била jе то и његова прва аудиjенциjа у животу - а биће их jош много.

КРAJИШКО ГНИJЕЗДО У ЕВРОПСКОМ РУХУ

"Пређе, Бања Лука jе била само краjишко гнездо на гласу, светло jедино традициjама расе. Иначе, пуста касаба источњачки запуштена, заудараjући на мурдарлук и нехат Ш...Ћ блатњавих сокака, с гостионицама коjе наjеже и агенте Сингерових машина, паланка заборављена иза Божjих леђа Ш...Ћ. Ниjе било пожељно пре коjу годину добити службу у Бањоj Луци", а и странци су jе избjегавали "с оправданом боjазни". Овако jе изгледала раниjа Бања Лука по надахнутом и, надамо се, бар мало претенциозном приказу београдске Правде из 1932. године. Међутим, све се промиjенило: "Приjатно jе данас по силаску са воза или са моторних кола ући у jедан европски удобан хотел на три спрата, с лифтом, с топлом водом, апартманима и купатилима Ш...Ћ. Прошетати се асфалтираним и правим улицама, богато осветљеним; видети ону изванредну архитектонску целину Краљевог трга, коjу чини православна катедрала са високим звоником у средини, бановинском палатом с jедне и банским дворима с друге стране. Свуда около почеле су ницати из земље лепе и модерне грађевине Ш...Ћ. Светислав Милосављевић - сви му то признаjу - био jе велики подстрекач буђења Краjине и препорођаjа Бања Луке."

КУМ СAБОРНЕ ЦРКВЕ У БAЊОJ ЛУЦИ

Послиjе бановања, Светислав Тиса Милосављевић jе jош само jедном посjетио Бању Луку. Било jе то на Спасовдан, 18. маjа 1939. године, када се одазвао позиву бањолучке православне црквене општине и дошао да кумуjе величанственом Саборном храму за чиjе подизање jе, такође, имао непроцjењиве заслуге. Била jе то симболична круна љубави, разумиjевања и сарадње града коjи jе предодређен да у своме имену носи бана и човjека, физички сићушног, али дjелом правог горостаса, коjи jе за свега четири и по године проведене у том граду постао jедна од наjстамениjих и наjсвjетлиjих фигура његове укупне прошлости.

НИЧЕГA СЕ НЕ СТИДИМ

"Моj живот jе био интересантан, jа сам и ако дете осиромашених родитеља, доспео до наjвиших положаjа у државноj администрациjи, а под старост морао да се мучим, да бих одржао себе и своjу породицу. Aли на сву моjу прошлост са задовољством и уздигнутом главом гледам; ничега се не стидим, - напротив са унутрашњим миром прелазим у мислима све етапе, кроз коjе сам у животу пролазио, па ни на jедном питању не осећам грижу савести или ма какво неспокоjство". С. Т. Милосављевић.

ЗAВJЕТ К'О ДA JЕ JУЧЕ ПИСAН

"Краjње jе време, да се у нашоj земљи отпочне да цени савестан, исправан и честит рад, од наjвиших до наjнижих државних, самоуправних и приватних службеника, и свих jавних радника у опште - а кад то будемо постигли - свануће давно жељени препород нашега народа", посљедње су риjечи из треће књиге мемоара С. Т. Милосављевића. Написане су на дан светог Саве 1942. године, али, нажалост, и данас су подjеднако актуелне.