JУЧЕРAШЊЕ реаговање српског члана Предсjедништва БиХ Небоjше Радмановића на посjету свог колеге Хрвата Жељка Комшића Њуjорку, открива велики дио политоколошке, психолошке и социолошке суштине међусобне сукобљености три народа и три национална покрета у БиХ, али и три виђења свиjета у распону плус минус бесконачности, гдjе се на наjситниjим интересима не искључуjу ни лични, постиже непринципиjелна коалициjа, попут оне Комшић-Силаjџић, или прецизниjе СДП-Странка за БиХ.

Изборна варка са помињаним Хрватом Жељком Комшићем, коjи jе у Предсjедништво БиХ изабран бошњачким гласовима, а треба да заступа интересе хрватског народа, задовољава варљиву уставну форму, али до гола открива овдашњу суштину живота.

Жељко Комшић jе очигледан примjер, као и слични њему, како се постаjе туђи међу своjима!

Онако како jе у Њуjорку говорио он, не мисли 99 одсто његових сународника, али таква невесела политичка реалност већ jе виђена у БиХ када су поjедини сараjевски Срби и Хрвати, у ратним и поратним годинама, говорили о мултиетничком - грађанском Сараjеву, а послиjе се угризли за jезик. Због првог били су награђивани повлашћеним статусом у "ћаршиjи", а малоброjни, у односу на своjе понижене и терорисане сународнике, "ћаршиjи" нису били велики терет; послиjе су, кад им jе улога у политичкоj бурлески била окончана, завршили као отпадници попут Богића Богићевића и Jове Дивљака или извриjеђани и багателисани као Гертруда Мунитић и Иво Ловреновић.

Немам никакву дилему да ће иста судбина стићи и Жељка Комшића, кад-тад!

Aли, то ће бити само jедна од тужних бх. судбина и остаће лични доживљаj, али у овоj причи понашање Комшића има посебну тежину, jер jе он члан Предсjедништва БиХ, по Уставу наjвишег политичког тиjела БиХ. Одлучуjе и о моjоj судбини!

Жељко Комшић jе, како jе рекао Небоjша Радмановић, у Њуjорку могао да говори у своjе лично име, па и у име Хариса Силаjџића ако му jе то дозволио, али не и у Радмановићево име, што практично значи у име српског народа.

Радмановић не оставља простора за дилему да jе Комшић у Њуjорку био приватно и да jе у сусрету са Бан Ки Муном jош jедном елаборирао раниjе упућено писмо њега и Хариса Силаjџића генералном секретару Уjедињених нациjа коjе садржи низ паушалних и нетачних оцjена о стању у БиХ и захтjеве супротне политици заjедничког живота три конститутивна народа.

Помињано понашање високог политичког представника у БиХ показуjе право лице и наличjе сараjевске политичке "ћаршиjе" - коjоj Комшић припада - безобзирне и сирове деспотиjе. Као свака деспотиjа, ни ова не преза ни од чега. Нема обзира ни према коме. Сасвим jе онда логичан, колико год на први поглед звучао дипломатски непримjерен, одговор Милорада Додика, премиjера Републике Српске, коjи jе негдjе у исто вриjеме кад jе Комшић био у Њуjорку, приjедлог Мирослава Лаjчака о уставним промjенама, прокоментарисао:

"Заjедничку полициjу не да не можемо прихватити, него нећемо и шта сада"...

Заиста, шта сада, када члан Предсjедништва БиХ Жељко Комшић у Њуjорку умjесто заjедничких ставова Предсjедништва БиХ, дакле Бошњака, Хрвата и Срба, заступа своjе личне ставове, тумачећи их као заjедничке; шта сада када Мирослав Лаjчак врти плочу са већ слушаним мелодиjама његовог претходника у Републици Српскоj неомиљеног Британца Педиjа Ешдауна, а жели ново и боље, хоће реформу, добиjе онда оно што jе тражио - одговор Милорада Додика; шта сада када предсjедник Републике Српске Милан Jелић тражи да се пред Уставним судом БиХ покрене уставни спор по питањима преношења надлежности Републике Српске на ниво БиХ; шта сада...

Кад се то буде знало, онда ће и БиХ бити на пристоjноj удаљености од колониjалног статуса и колико-толико заштићена од међусобне мржње коjа jе наjвећа управо онда када jе политичари попут Жељка Комшића покушаваjу приказати као неизмjерну љубав.

Господине Мирославе Лаjчак, сазрело jе вриjеме за ново виђење БиХ: уосталом, имате лично искуство своjих сународника и Чеха, и то jе ваша дипломатска шанса, а не да се њишете на клатну коjе се увиjек враћа у истом смjеру.