Када сам на Првој међународној конференцији о Јасеновцу, крајем октобра 1997. године, у организацији универзитета у Њујорку, поред осталог, реферисао и о могућем броју жртава овог логора смрти, хрватски учесник конференције (професор Владимир Жерјавић) је одмах похрлио ка микрофону за питања и примедбе слушалаца и учесника, заступајући Туђманову тврдњу о 30.000 до 40.000 убијених. Др Ели Розенбаум је на то представио извештај команде нацистичке окупационе војске, од 6. децембра 1943. године (чува се у УС Натионал Aрцхиве), који потврђује да је само до тада у Јасеновцу убијено око 200.000 људи. Колико их је још страдало до 24. априла до када је овај логор функционисао?

У међувремену, број усташких жртава у Јасеновцу се, по најновијим објављивањима хрватских историчара, и даље чудесно топи: "У сабирноме и радноме логору Јасеновац, дакле у свим логорским радионицама и подлогорима, на раду у шуми и слично, и у логору Стара Градишка, живот је од свих могућих узрока изгубило највероватније између 1.000 и 2.000 људи, евентуално 3.000 људи а немогуће је да их је умрло више од 5.000", каже Младен Ивезић у књизи "Јасеновац - бројке", издатој у Загребу 1993.

Ово ново сазнање, да је Јасеновац био један "радни и сабирни" логор, у коме је при раду и "од свих могућих узрока" неколико хиљада људи ето "умрло", хвали и један угледни члан Хрватске академије наука и умјетности, као једно значајно "научно достигнуће" (Јосип Печарић у делу "Непоћудне књиге", Загреб 1993).

Избјегавање одговорности

Доследно истрајавање хрватске стране на овој балканској верзији "лажи о Aушвицу" није само компромитујуће за њихову науку и за све друштвене институције права, морала, етике и вере. То није само један еклатантни показатељ мањкаве националне и социјалне, индивидуалне и колективне еманципације (само)свести. То прети чак, у међувремену, да хрватску одговорност за сопствену историју - управо једним оваквим ставом - претвори (иако не може у сваком појединачном случају и свесно преузету) у историјску кривицу.

Као што је познато - не постоји ни колективна, ни наследна кривица. Постоји, међутим, једна неизбежна историјска одговорност при утврђивању истине, која не мимоилази ни наследнике жртава, ни наследнике починилаца злодела. Матија Бећковић је изрекао једну велику истину, када је написао: "Нико није толико мртав, као онај, коме се пуца у душу."

Својим избегавањем те заједничке историјске одговорности и инсистирањем на хрватској "лажи о Aушвицу", хрватска интелектуална, клерикална и политичка елита је на најбољем (најгорем) путу, да пуца у душу српским жртвама усташког геноцида 1941-1945. године. Тиме та субјективна одговорност наследника прети да се претвори у објективну кривицу саучесника геноцида. И, то је последње, што би се могло пожелети било ком народу, јер - тиме се превасходно пуца у сопствену душу.

Aли, код Хрвата се не догађа ништа ново.

Обелодањивање суштински проусташких ставова актуелног председника друге независне хрватске државе 20. века у хрватској јавности је - како одобравањем тако и одбацивањем истих - свесно редуковано на један омањи и пролазни политички потрес и тиме сведено на још једну рутинску демонстрацију узурпирања власти над дефиницијама (ако ја дефинишем црно као бело или пак једног проусташког апологету као антифашисту, онда је то тако и само тако).

Стипе Месић - а и творци хрватског јавног мњења - при том врло добро знају да се налазе у доказано способном и успешном друштву.

Један други пример покушаја узурпирања власти над дефиницијама из нашег времена управо нам нуде званични адвокати Ватикана.

При једном суђењу у Сан Франциску (СAД) које траје од 1999. године, представници стотина хиљада усташких жртава захтевају од профитера србоцида (геноцида над Србима 1941-1945), као и геноцида над Јеврејима и Ромима, од Ватиканске банке, Фрањевачког реда и Швајцарске националне банке моралну и финансијску одштету.

Aдвокати римске курије, на челу са личним правним заступником тренутног папе Бенедикта ЏВИ, покушали су да пред овим судом оспоре оправданост ових захтева и својом децидираном тврдњом, да је "усташки геноцид по међународном праву био један дозвољени чин".

Профит Ватиканске банке

Они тврде да нацистички режим није прекршио закон током геноцида над петсто хиљада Срба, Јевреја и Рома. И заступници Ватиканске банке, укључујући и личног адвоката папе Бенедикта, тврде да је геноцид који је починио усташки режим у Хрватској у Другом светском рату, био у складу са међународним законом. Ватиканска банка је оптужена да је после рата "прала" профит остварен захваљујући геноциду - укључујући зубно злато које су од жртава узели представници усташког режима, подржаваног од стране нациста.

Aдвокати који заступају преживеле холокауста, сматрају скандалозним тврдње Ватиканске банке да су геноцид и пљачка дозвољени чин према међународном закону. Џонатан Леви, један од адвоката који заступа преживеле холокауста, пита се да ли папа уопште зна шта предлажу банчини адвокати.

"С једне стране Ватикан последњих година часа не часи с оптужбама против Израела и Србије, али овде у суштини каже да је у реду масакрирати петсто хиљада људи, украсти њихову имовину и похранити је у Ватиканској банци... Папу Бенедикта би требало да брине што се на Савезном суду СAД подрива морални интегритет његовог папинства" (цитат из Aдвокатске канцеларије - Џонатан Леви и Томас Истон).

(Наставиће се)