Милан Летуница из села Гошић у книнскоj општини, испричао jе своjу избjегличку голготу годину дана послиjе бjежаниjе у Добановцима. Његову изjаву забиљежио jе Радивоjе Николић 17. jула 1996. Летуница свjедочи:

- Четвртог августа 1995. године, рано уjутро око пет сати нас мjештане Гошића пробудила jе jака артиљериjска паљба, захвативши широко подручjе око Бенковца, Станковаца, Промине и Брибира.

Наjснажниjе детонациjе чуле су се у подручjу око Книна. Током циjелог дана задржао сам се у нашем селу Гошићу, не знаjући шта ћу и куда ћу. Тако смо се осjећали сви.

До касно увече нисмо ни знали да jе почела евакуациjа становништва. Када смо чули шта се дешава, шаљем своjу жену Манду, коjа jе имала шездесет три године, у Груловиће код Кистања. Тамо jе био збjег гдjе су се људи склонили. Она одлази с комшиjама, а jа ћу остати на огњишту с неком надом.

Моjе село имало jе тридесет седам домаћинстава, укупно око педесет становника, а нас jе те вечери остало у Гошићу дванаест, забринутих и узнемирених догађаjима. Око двадесет три сата покушао сам да мало прилегнем, али од сна ниjе било ништа. Циjелу ноћ бректали су трактори и друга возила у колони коjа се кретала према Книну.

Претрес села и пљачка

Уплашен, чим се разданило изишао сам из куће да обиђем село. Срео сам се са Летуњићима Савом и Марком, Мариjом и Гоjком Лежаjићем. Сви они били су из истог засеока - Летунићи. У засеоку Борци нашао сам Мариjу, Косу, Грозду, Саву, Душана и Милку Борак. У Жежељима - трећем засеоку - нисам затекао никога.

У недjељу су у село дошли хрватски воjници, претресали куће, односили ловачке пушке и што су нашли од воjничке опреме. Нису ме тукли, само су ме испитивали, да ли има jош четника у селу и гдjе ми jе породица. Рекли су да би било боље да сам и jа отишао.

Други дан по одласку ових долазе други воjници у униформама, наоружани и у групама по троjе до петоро. Долазе у аутомобилима. Пљачкаjу све. Наjприjе jањце и телад. Касниjе свиње, краве и коње. Из кућа узимаjу шпорете, фрижидере, шкриње, телефоне и све друго што се могло пониjети.

Jа сам бjежао у шуму кад су они долазили. Од моjих комшиjа коjи су остали, пљачкаши су тражили да се склоне да не смиjу гледати шта то они раде. Стално би пуцали кад би прилазили и дошли у село. Долазили би обично у 9 уjутро а одлазили око 3 поподне. Увече и по ноћи нису долазили. Пљачкање jе било систематско и потпуно сваки дан.

Отприлике седам дана након што су моjе комшиjе избjегле око 14 сати чула су се два пуцња из правца куће Гоjка Лежаjића. Сава Летуница jе баш тада кренула по воду на Гоjкову цистерну. Нашла га jе мртвог у авлиjи. Погођен jе jедним метком у предjелу груди, а други метак jе оставио траг на бради. Позвала jе мене, Марка и Мариjу. Отрчали смо тамо и видjели пљачкаше коjи су управо одлазили. Гоjка смо сахранили ноћу, на нашем гробљу у Гошћу. Преко дана нисмо смjели jер смо се боjали да ће нас све побити.

Тих дана обилазили су нас МКЦК, тим из Бенковца. Све су нас пописали, дали нам хране и рекли да смо безбjедни, да нам нико неће ништа нашкодити, те да ће нас обилазити редовно и доносити храну. Нас jеданаест сваки дан смо били у непосредном контакту, бjежали смо кад би наилазила воjска коjа пљачка, а увече смо се поново враћали кући.

Пред краj мjесеца, негдjе око 16 сати поподне видио сам jедан ауто биjеле боjе како улази у Гошић. Сакрио сам се иза jедне ограде и посматрао. Нешто касниjе чуо сам пуцњаву из аутоматске пушке. То jе траjало кратко. Послиjе десетак минута исти ауто се вратио у правцу одакле jе и доjурило.

Одлазим кући и одмах ми долази Богдан Добрић, коjи jе, сав узбуђен, рекао да су сви у засеоку Борци побиjени. Одлазимо наjприjе у кућу Душана и Милке Борак. Милка jе крунила кукуруз и тако убиjена, а Душан сjедио у авлиjи и ту стриjељан. Убиjени су са више метака у груди. У кући Саве Борка, налазимо Саву, Грозду и Васиља, сви су пресjечени рафалима преко груди. У дворишту сусjедне куће налазимо Косу исто убиjену са више метака у груди, а у кући до ње Мариjу Борак коjа jе, такође, крунила кукуруз и убиjена са више метака у груди.

Црвени крст не реагуjе

Увече jе дошао Живко Борак из Задра и приjавио оваj масакр полициjи у Бенковцу. Никога од моjих комшиjа убиjених нисмо дотицали сви су остали онако како су убиjени на истим мjестима, све до jутра. Уjутро jе дошла воjска и полициjа, било их jе десетак. Видио сам да су сликали лешеве, посипали некаквим прахом и стављали их у црне вреће. Jа сам им морао рећи податке о годиштима и њихова имена. Одвезли су их у Книн и закопали на градском гробљу.

Поводом овог догађаjа нико из Међународног Црвеног крста ниjе долазио.

Нас сада четворо, у страху да ћемо и ми бити убиjени, одлазимо из Гошића. Сава иде у Шибеник, Марко и Мариjа у УНПРОФОР у Книн, а jа у Задар. Ту остаjем код Срећка Егића седам дана. Послиjе тога идем у сабирни центар у Задру, гдjе сам чуо да jе тамо умрло 15 стариjих људи из Буковице. Видио сам и 8 непокретних старих лица у jадном стању. Сутрадан сам у конвоjу отпутовао према Сремскоj Митровици, а у СРJ стигао, седамнаестог септембра 1995. године.

(Наставиће се)