Стеља Сава из Заграде у Книнскоj Краjини, коjа сада живи у Мирковцима као избjеглица, испричала jе своjу несрећу шеснаестог jануара 1996. године у Београду, Сави Штрпцу, шефу документационог центра “Веритас”. Сава jе тада изjавила:

“Петог августа 1995. године, ноћу око jедан сат кренули смо из Заграде за Бенковац. Возио нас jе Славко Муњез у тракторскоj приколици. Са мном су била и моjа дjеца - унучад и снаjа. У Бенковцу смо прешли у камион Раде Остоjића из Биљана Горњих.

Муж Бранко и син Мирко пошли су за нама у путничком аутомобилу “мерцедес 200Д”. Мирко jе управљао колима, а на мjесту сувозача сjедио jе Душан Иванежа, док jе муж био на задњем сjедишту. Поред мене у камиону, осим дjечице - трогодишњег Aлександра и осмогодишњег Саве и снаjе Ведране, било jе jош људи из нашег мjеста. Циjелим путем “мерцедес”, коjи jе возио син Мирко ишао jе иза, пратио нас jе снабдиjеваjући нас храном и водом.

Стигли смо до Петровца и ту се камион зауставио - остао jе без горива. Jедан човjек jе понудио гориво уз услов да му се повезе роба, на шта jе возач камиона пристао немаjући други избор.

Бомбардовање из авиона

Била jе недjеља када смо кренули даље, настављаjући путовање према Кључу. Удаљивши се од Петровца дванаест до петнаест километара, напао нас jе хрватски авион. Jасно сам чула његову тутњаву и одмах иза тога и снажну експлозиjу. Пошто jе наше возило било прекривено цирадом, нисам могла да видим авион, али jе детонациjа у близини била знак његовог налета на колону, коjа се лагано кретала ка Кључу.

Након бомбардовања наш камион jе стао и ми смо почели да искачемо из њега. Учинили су то и остали, гоњени страхом од поновног напада. Чим сам изашла запрепастила сам се угледавши “мерцедес” са полупаним предњим стаклом и ужасну сцену погибиjе сина Мирка, коjи jе остао без главе. Душан Иванежа, на сувозачевом мjесту, био jе сав крвав, успjевши некако да се извуче из возила. Моj муж Бранко и даље jе сjедио непомично на задњем сjедишту, а крв му jе цурила из уста. Неко jе викнуо: ови су мртви.

Видjевши ту страшну сцену са разбиjеним вjетробранским стаклом на аутомобилу, болно сам заjаукала и истовремено погледом тражила унуке коjи су се разбjежали по цести и поред ње. Ускоро су се поjавили из оног метежа народа изазваног налетом авиона. Са њима jе била и њихова маjка Ведрана, рањена у надлактицу лиjеве руке. Дjеца, срећом, нису била повриjеђена.

Из хаоса, у коjем нисам била у стању да ожалим погибиjу сина и мужа, брзо нас jе избавила воjска (наша), потрпавши нас у своj камион и кренувши даље. “Мерцедес” и jош нека возила из колоне коjу jе напао авион, остали су на мjесту.

Приjе тога, док сам се налазила код нашег аутомобила, видjела сам да jе почео да гори. Претпостављам да се запалило гориво из канистера у гепеку, што jе био уобичаjени “ортљаг” свакога коjе могао да се снабдиjе таквом резервом за пут пун неизвjесности.

Слушала сам касниjе разне приче о томе, да jе ауто потпуно изгорио и у њему тиjела мог сина и мужа. Други су опет говорили да тиjела нису потпуно изгорjела. Не знам да ли су ме тиме тjешили? Aли, jа ни данас не знам праву истину, а вољела бих да знам шта jе остало од њих и, ако jесте, гдjе су сахрањени њихови остаци.

Jош нешто морам да кажем. У вриjеме овог страшног догађаjа, моjа снаjа Ведрана била jе пред порођаjем. Некако су jе смjестили у болницу и родила jе 29. августа 1995. године бебу коjу ниjе видjела. Умрла jе током порођаjа. Дjевоjчици су дали име Тања, а на захтjев Ведраниног оца и брата она jе сахрањена у Бараjеву”.

Стеван Груjо из Уздоља у книнскоj општини, описао jе своjе страдање, коjе jе такође забиљежено у Документационом центру “Веритас” у Београду. Стеван jе изjавио:

“Дана петог августа 1995. године, око 16 сати кренуо сам из села са трактором. Са мном jе била моjа жена Мариjа и Борjан Пера удова Aћима, и Милош Борjан син Стеве, рођен 1969. године у селу Уздољу.

У близини цркве Св. Николе коjа припада селу Врбник, зауставили су нас хрватски воjници, њих око 15 до 20. Трактором jе управљао Милош Борjан коjи jе зауставио возила и одмах нам jе наређено да сиђемо са трактора. Тада jе неко запуцао и ранио jедног хрватског воjника. Нисам видио ко jе пуцао али претпостављам да су хрватски воjници, jер наших воjника у близини нисам видио.

Резервисти коjи су били са нама на трактору, имали су оружjе - пушке AП и ПAП и одмах су их предали хрватским воjницима. Чим jе хрватски воjник рањен, jедан њихов из групе коjа нас jе зауставила, одмах jе пуцао наjприjе у четворицу резервиста и затим у Милоша Борjана. Пуцао им jе у тиjело из близине од око 2-3 метра. Видио сам да jе метак прошао Милошу кроз стомак и зашао с друге стране кроз каиш. Jа сам се склонио иза трактора и таj исти воjник хтио jе и у мене пуцати, али како су ми жена Мариjа и сестра од уjака Пера плакале, ниjе ме убио.

Ова група хрватских воjника мени, жени и Пери наредила jе да идемо у правцу Jужне касарне у Книн, гдjе се налазио УНПРОФОР. Моj трактор и сва роба на њему остао jе на мjесту. Нису нам дали да било шта узмемо. Воjник коjи jе убио шесторицу људи док су нас пратили према касарни циjело вриjеме, држао ми jе уперену пушку у леђа. Воjник коjи jе убиjао имао jе мараму око главе (марама jе била смеђа) и загарављено лице.

По говору (више пута ми jе рекао “да ми jебе ћетничку маjку, доста jе мени вас ћетника, све ћу вас побити”( закључио сам да би могао бити или из приморjа или са отока пошто ниjе знао да изговори слово “Ч”. Био jе средњег раста, а могао jе имати око 30 до 35 година.

Док смо ишли према касарни УНПРОФОР-а наишли смо на jош jедну групу хрватских воjника и видио сам како вуку са цесте у jарак двоjицу воjника РСК. Jедан jе jош показивао знаке живота, а други jе био мртав. У онога коjи jе био jош жив из непосредне близине пуцао jе исти маскирани воjник, коjи jе убио ову шесторицу, како сам претходно описао. Пуцао му jе у главу. Ускоро су нас предали у касарну УНПРОФОР-а. Из касарне УНПРОФОР-а прешао сам у Jугославиjу, ноћу 16. септембра 1995. године.

(Краj)