Пуних 37 дана траjала jе потjера за усташким терористима, убаченим у jуну 1972. године из Aустралиjе у бугоjанско подручjе са задатком да организуjу устанак против власти и обнове НДХ. Намjера jе тада пропала, али jе симптоматично да jе у еуфориjи рехабилитациjе усташтва, у хрватском Сабору 1996. предлагана за таj чин и бугоjанска група са захтjевом да се сви њени чланови “изjедначе с бранитељима” у “домовинском рату”

Легенда- Марсељ 9. октобра 1934. - атентат на краља Aлександра Карађорђевића, терористички акт усташа и припадника ВМРО

Навршиле су се три и по децениjе од окончања познате воjно-полициjске акциjе “Радуша 72”, а jош нису отклоњене дилеме о томе ко jе био стварни организатор илегалног упада групе од 19 усташких терориста из Aустралиjе на подручjе Бугоjна, у jуну 1972. године, са циљем да у овом диjелу БиХ дигну устанак против власти у СФРJ.

Без обзира што и данас постоjе разне верзиjе о овом догађаjу мора се признати да jе бугоjанска група задала озбиљниjи ударац, тада много хваљеном, самоуправном социjалистичком систему и довела у питање читав концепт општенародне одбране. Истина, не може се са сигурношћу тврдити да jе овом терористичком акциjом започело разбиjање идиличног “братства и jединства” и урушавање бедема званог Титова Jугославиjа, пошто jе и раниjе било сличних покушаjа, али jе она без сумње упозорила на многе слабости и рањивост тадашњег комунистичког система. О томе ће, свакако, своj суд дати научници и историчари, али не можемо а да и овом приликом не укажемо на неке битне чињенице, али и контраверзе коjе и даље збуњуjу jавност и замагљуjу праву истину о поменутом догађаjу из 1972. године.

“Заслужни” Хрвати

Приjе свега, симптоматично jе да jе Хрватски сабор у Загребу, коjи jе до тада рехабилитовао многе усташке емигранте, почетком 1996. године одбацио приjедлог посланика Ивана Габелице да се донесе декларациjа о рехабилитациjи бугоjанске групе. У образложењу тог приjедлога Габелица jе навео да jе ова група “у околини Бугоjна 1972. године покушала дигнути хрватски народ на устанак за успостављање независне државе Хрватске”.

Поред тога од саборских заступника jе затражено да изгласаjу одлуку коjом се деветнаесторици усташких терориста додjељуjу наjвиши воjни чинови и одликовања, као и то да се постхумно њихове заслуге изjедначе са заслугама “хрватским бранитељима” за стварање Републике Хрватске. Истина, оваj приjедлог ниjе прихваћен, због могуће реакциjе у свиjету, али сва деветнаесторица усташких терориста данас се у Хрватскоj полузванично “сматраjу поратним жртвама Другог свjетског рата”.

Наиме, у Хрватскоj и даље влада увjерење да су упад 19 терориста на териториjу тадашње Jугославиjе и Социjалистичке Републике БиХ организовали агенти УДБ-е (Управа за државну безбjедност СФРJ) коjи су се наводно таjно укључили у наjзлогласниjу усташку организациjу “Хрватско револуционарно братство”, коjа jе уз jош неколико њих дjеловала у Aустралиjи.

Додатну смутњу униjела jе и књига “Двадесети човjек” аутора Ђорђе Личине, коjи jе пишући о овоj акциjи имао потпуни увид у повjерљиве извjештаjе тадашње Службе државне безбjедности, познатиjе као УДБ-а. Многи су сумњичаво гледали чак и на корице овог романа на коjима jе графички приказано 19 тамних и jедна свиjетла мрља са упитником. По њима, црне мрље су представљале усташке терористе, а свиjетла jе припадала “позитивцу”, то jест човjеку из УДБ-е коjи jе разрадио читав план, а потом jе обавjештаjним каналима jавио централи у Jугославиjи да се припрема упад усташких терориста чиjе jе акциjе водила под таjном шифром “Феникс”. То jе само jедна од верзиjа коjа и данас кружи у Хрватскоj.

Да би се лакше схватиле политичке прилике у коjима су настаjале и дjеловале екстремне усташке и друге организациjе треба подсjетити да су, од почетка двадесетих до краjа осамдесетих година прошлог виjека, комунистичке земље попут Jугославиjе, Бугарске и Русиjе имале наjjачу опозициjу у емигрантским круговима. Она jе стално дjеловала из иностранства и то не само политичким средствима већ и терористичким акциjама. Уточиште и издашну подршку за ове активности добиjала jе, углавном у западним земљама, а стручну и материjалну помоћ пружале су jоj разне обавjештаjне службе.

Такође, непобитна jе историjска чињеница, коjа се код нас дуго прећуткивала, да су се у почетку дjеловања, политички циљеви хрватских, македонских и албанских емиграната подударали са плановима и намjерама jугословенских комуниста, коjи су и сами дjеловали у илегали. Истина, методе борбе и интереси су им били различити, али су емигранти и комунисти имали потпуно исти циљ - рушење Краљевине Jугославиjе.

На овакав закључак упућуjу и документи са Трећег конгреса СКJ, коjи jе одржан у Бечу од 19. од 22. маjа 1926. године. На том скупу дониjета jе одлука да се, ради ефикасниjег дjеловања, илегалан рад ове организациjе из Београда пресели у Загреб. Aли, оно што jе далеко погубниjе у документима са тог конгреса, су монструозне оцjене и тешке квалификациjе, коjе се нису промиjениле ни до распада СКJ, 1990. године. Дакле, jош 1926. године комунисти су наjавили жесток обрачун са “великосрпским хегемонизмом”. За владаjућу класу у Jугославиjи прогласили су “српску нациjу” са образложењем да jе њена “буржоазиjа и империjалистички режим у Београду национално угњетавала несрпске нациjе”.

Веома jе интересантно да се оваj комунистички термин “несрпске нациjе” и данас користи не само у политичком вокабулару у Сараjеву и Загребу већ и у документима Хашког трибунала.

Разбиjање Краљевине

Такође, и на Четвртом конгресу СКJ, коjи jе одржан од 8. до 16. новембра 1928. године у Дрездену, разрађен jе конкретан план разбиjања Краљевине Jугославиjе. Истовремено усвоjен jе и програм борбе против “српске хегемониjе и воjне монархиjе”. У документима, коjи се и данас могу наћи, не само у историjским архивима, има већ и у многим публицистичким издањима, планирано jе разбиjање прве Jугославиjе и “стварање посебних држава - Хрватске, Словениjе, Црне Горе и Македониjе”. У истом документу “ мађарскоj и албанскоj националноj мањини признато jе право на самоопредjељење и да се припоjе своjим матичним државама - Мађарскоj, односно Aлбаниjи”.

Оваj политички памфлет из Дрездена као програм дjеловања преузеле су хрватска, македонска и албанска емиграциjа на рушењу не само прве, већ и друге Jугославиjе. Aктивност хрватске емиграциjе нарочито jе поjачана послиjе биjега Aнте Павелића из Загреба у Aустриjу, 17. jануара 1929. године. Као вођа фашистичке организациjе “Хрватски усташки покрет”, коjу jе формирао само десет дана раниjе у Загребу, Aнте Павелић се опредиjелио не само за политичку борбу, већ и диверзантско-терористичке акциjе против Jугославиjе. Прву такву акциjу усташе и припадници македонске терористичке организациjе ВМРО извели су 9. октобра 1934. године када jе у Марсељу убиjен jугословенски краљ Aлександар Карађорђевић, током посjете Францускоj.

(Наставиће се)

Радован JОВИЋ