Период послиjе Другог свjетског рата, па све до краjа осамдесетих година прошлог виjека био jе обиљежен честим терористичким нападима емигрантских група на грађане и институциjе СФРJ у иностранству. Према званичним подацима у поменутом периоду убиjено jе око 20 jугословенских грађана на раду у иностранству, амбасадора и службеника jугословенских дипломатско-конзуларних представништава. У истом периоду регистровано jе 22 упада терористичких група на териториjу СФРJ, затим 87 експлозиjа мина и бомби и 13 подметнутих пожара. Такође, регистрована су 62 оружана напада на jугословенске институциjе и грађане у коjима ниjе било жртава, као и четири отмице авиона страних компаниjа од стране jугословенских емиграната.

Од броjних терористичких акциjа поменимо да су припадници Хрватског крижарског братства, 29. новембра 1962. године, на Дан Републике, извели напад на амбасаду СФРJ у коjем jе убиjен службеник Момчило Поповић, а рањен Стане Довганц. Починиоци овог злочина су ухапшени и правоснажно осуђени у Jугославиjи.

Припадник Хрватског револуционарног братства (ХРБ) Фрањо Горета осуђен jе на осам година затвора због убиства службеника jугословенског конзулата у Штутгарту, Саве Милановића, 1966. Двиjе године касниjе усташки емигрант и припадник ХРБ, Иван Jелић из Лиштице, данашњег Широког Бриjега, починио jе злочиначку диверзиjу на Жељезничкоj станици у Београду. Од експлозиjе двиjе подметнуте мине у просториjама за гардеробу рањено jе 14 лица. Jелић jе, због овог терористичког чина, осуђен на смртну казну.

Убиство амбасадора

Такође, 1968. године усташки терориста Миљенко Хркач, такође, из Лиштице поставио jе експлозивну направу под сjедиште у биоскопу “20 октобар” у Београду. Од експлозиjе у биоскопскоj дворани jедно лице jе погинуло, а 85 рањено. Усташки терориста jе касниjе осуђен.

Сериjа терористичких напада на jугословенске амбасаде кулминирала jе 7. априла 1971. године када jе у Стокхолму убиjен амбасадор Владимир Роловић и радник обезбjеђења Вукосав Дуговц. Секретарица амбасаде Мира Штемпихер jе рањена када су атентатори пуцали кроз затворена врата. Оваj гнусни злочин починили су усташки терористи Миро Барешић, Aнђелко Браjковић и Aнте Стоjанов, самозвани хрватски генерал. Хладнокрвне убице су готово читав час провеле у соби са тешко рањеним амбасадором, а када су истрчали из зграде пали су у руке полициjе.

Послиjе бруталног злочина Миро Барешић, коjи jе jош док jе био у Jугославиjи због тешких изгреда неколико мjесеци провео на Голом отоку, осуђен jе на доживотни затвор у Шведскоj. Иста казна изречена jе и другом атентатору Aнђелку Браjковићу. Међутим, ниjедан од њих нису дуго остали у тамници.

Усташки терористи Томислав Ребрина, Никола Лисац и Рудолф Прскало 18. септембра 1972. године отели су авион ДЦ-9 скандинавске компаниjе СAС са 108 путника и чланова посаде на линиjи Гетеборг - Стокхолм. Отмичари су тражили од шведских власти да се пусте из затвора двоjица Роловићевих убица, Миро Барешић и Aнђелко Браjковић, као и њихови помагачи Aнте Стоjанов, Маринко Лемо, Благо Микулић и Иван Вуjичевић, или ће поубиjати све путнике и посаду авиона. Уз оваj ултиматум отмичари су тражили и 100 хиљада америчких долара, а власти у Шведскоj су попустиле и ослободиле сву шесторицу терориста.

Када су сви захтjеви испуњени отмичари су присилили пилота да лет усмjери ка Мадриду. Тадашња Франкова власт у Шпаниjи одбила jе захтjев Шведске да им изручи терористе. Иначе, читава злочиначка операциjа са отмичарима изведена jе уз помоћ Динка Шакића, ратног злочинца и насљедника Макса Лубурића, коjи jе испословао да се терористи из Мадрида пребаце у Парагваj, гдjе jе формирана наjпознатиjа “усташка колониjа”.

У то вриjеме Парагваj jе био главно уточиште за многе фашисте из Jугославиjе. Узалудни су били сви протести страних дипломата парагваjскоj влади због пружања гостопримства терористима. Ситуациjа се, међутим, промиjенила када jе усташки емигрант Jозо Дамjановић кукавички с леђа убио уругваjског амбасадора Карлоса Aбдалу, мислећи да се ради о Момчилу Вучековићу, jугословенском амбасадору у Aргентини. Тек тада су власти у Парагваjу одлучиле да притворе све усташке терористе (“Роверова браћа”, Ђорђе Личина, Центар за информациjе и публицитет, Загреб 1987).

Када jе избио рат на тлу бивше Jугославиjе, Миро Барешић (1950) jе из Jужне Aмерике стигао у родни Шибеник. Међутим, за разлику од терористичких напада када jе кукавички пуцао и убиjао људе с леђа, овог пута ниjе имао среће. Већ у првом оружаном сукобу са српским борцима, у љето 1991. године, погинуо jе недалеко од Дрниша.

Подметнута бомба у авиону

Jедан jош гнусниjи злочин усташки терористи су починили 1972. када су подметнули темпирану бомбу у путноj торби у авиону JAТ “ДЦ-9”. Усљед снажне експлозиjе над териториjом тадашње Чехословачке авион се срушио у планинским врлетима високих Татри. У том злочиначком нападу погинуло jе 27 путника и посада авиона. Jедино jе стjуардеса Весна Вуловић, неким чудом, преживjела напад и пад авиона са висине од 10 хиљада метара. Спасилачке екипе коjе су изашле на мjесто злочина пронашли су тешко повриjеђену Весну у репу авиона.

Поред напада у иностранству усташки терористи су наставили да изводе злочиначке акциjе и на подручjу Jугославиjе. Тако jе 1973. године на београдскоj жељезничкоj станици поново подметнута бомба у гардеробу, од чиjе jе експлозиjе погинуло jедно, а осам лица повређено. И оваj злочин, као и годину дана касниjе, када jе на Велебиту убиjен полицаjац Милан Вучинић приликом обрачуна са припадницима Хрватског револуционарног братства, “исписан” jе истим терористичким рукописом. Наиме, 1973. године на подручjе Велебита илегално jе била убачена jош jедна усташка група из Њемачке.

У Лиону jе 29. марта 1975. тешко рањен из ватреног оружjа jугословенски вицеконзул Младен Ђоговић, на кога су пуцале усташе Дане Шарец, Aнте Бутковић и Томо Налетић, коjи никада нису ухапшени.

(Наставиће се)