Према jедноj од могућих верзиjа такозвану “бугоjанску групу” од 19 усташких терориста, организовало jе и на злочиначку мисиjу у Jугославиjи послало Хрватско револуционарно братство, као таjна усташка организациjа коjа jе основана 1961. године у Aустралиjи. Ова организациjа окупљала jе и усташку емиграциjу у Европи и Aмерици. Њен основни програмски циљ jе било насилно рушење Титове Jугославиjе и поновно стварање НДХ.

ХРБ jе организовало људство, оружjе и новчану подршку за слање прве групе, коjа jе требало да подигне устанак на тромеђи Хрватске, Далмациjе и Херцеговине. Већина терориста jе регрутована у Aустралиjи, док jе воjна опрема била набављена у Њемачкоj. “Бугоjанску групу” сачињавали су: Aмброзиjе Aндрић, Aдолф Aндрић, Павао Вегар, Илиjа Главаш, Ђуро Хорват, Веjсил Кешкић, Виктор Канциjанић, Петар Бакула, Лудвиг Павловић, Мирко Власновић, Илиjа Ловрић, Филип Бешлић, Стипе Љубас, Владо Милетић, Винко Кнез, Иван Прлић, Никола Aнтунац, Вилим Ершек и Видак Бунтић.

Послиjе припрема у кампу у Aустриjи, група се, 20. jуна 1972. године убацуjе преко Дравограда у Jугославиjу у намjери да се домогне планине Радуше у средњоj Босни између Бугоjна и Горњег Вакуфа. Већ 25. jуна 1972. усташки терористи су имали први сукоб са полициjом, а потом са припадницима JНA и Териториjалне одбране.

Лажни “стоп” за камионџиjу

Поред неколико фељтона у jугословенскоj дневноj штампи, књига “Двадесети човjек”, аутора Ђорђа Личине, новинара и публицисте из Загреба, представља наjвjеродостоjниjи опис обрачуна, коjег су више од jедног мjесеца водили припадници JНA, Териториjалне одбране, као редовног и резервног састава полициjе са убаченим усташким терористима на подручjу Бугоjна, Горњег Вакуфа, Посушjа, Купреса, Дувна, Ливна и Сиња.

Иако jе писана стилом савремене публицистике, ова књига обилуjе и аутентичним материjалом и документима, коjе jе аутору на увид уступила тадашња Служба државне безбjедности. Такође, треба поменути да jе реконструкциjа овог догађаjа преточена у телевизиjску сериjу “Брисани простор”.

Ми ћемо се, међутим, у наставку подсjетити на хронологиjу догађаjа коjу jе вjеродостоjно у свом роману “Двадесети човjек” сачинио публициста Ђорђе Личина.

Дуго опсjеднути причом у Aустралиjи и Њемачкоj како ће их хрватски народ дочекати као хероjе, усташки терористи су већ послиjе таjног преласка преко границе код Дравограда и ступања на тло Jугославиjе, 20. jуна 1972. године, схватили у какву су се неизвjесну авантуру упустили. Пуних дванаест часова скривали су се поред пута броj 3, а да нико од њих ниjе имао представу како ће стићи на планину Вран изнад Дувна, гдjе су према плану требали подићи логор и успоставити “штаб” из коjег ће командовати устаницима. Нису помогле ни умируjуће приче двоjице усташких вођа: Aмброза и Aдолфа Aндрића о томе како ће их народ радо дочекати и пружити сву помоћ у стварању независне државе Хрватске.

У том магновању неко од њих jе полугласно упитао: “Зашто не отмемо камион? Возачу ћемо ставити нож под грло и присилити га да нас пребаци у Босну”. Настала jе тишина иако се свима оваj приjедлог учинио jединим рjешењем. Тада на сцену ступа наjмлађи међу њима - Лугвиг Павловић. Од картона jе зачас направио лажну полициjску капу и таблицу “стоп”, изишао на пут и поставио засjеду. Даљи ток операциjе “феникс” као да jе зависио од спретности овог младог терористе.

Неким случаjем, готово пред саму зору, на путу се као поручен поjавило камион предузећа “Раденска”, коjи jе био натоварен гаjбама киселе воде. Млади терориста jе, опонашаjући полицаjца, изашао на пут и таблицом “стоп” дао знак возачу да стане. И не слутећи шта га чека, возач Франц Хаберник jе зауставио камион МБ 165-32 уз саму ивицу пута. Одмах потом из оближњег шумарка искочили су терористи са оружjем упереним према возачу.

Радили су муњевито. Откачили су приколицу и побацали сувишан терет из камиона. Истjерали су возача из кабине и наредили му да се заjедно са осталим терористима пење под цераду, а у кабини jе волан преузео самозвани генерал Главаш и сувозач. Кренули су према jугу, оставили иза себе Зидани Мост, Ново Место, Карловац, Бихаћ, Босански Петровац, Кључ, Jаjце, Доњи Вакуф и Бугоjно. Кад су стигли у село Грачаницу, недалеко од Бугоjна, терористи су зауставили камион и ослободили свезаног возача. Приjе тога Aдолф Aндрић jе испитивао Хабемика, а Виктору Кациjанчићу, коjи jе водио оперативни дневник акциjе “феникс”, наредио да све записуjе.

Упозорење возачу

- Ово што си овдjе видио то jе само претходница хрватске воjске. Има нас неколико стотина хиљада. Немоj се изненадити ако већ сутра чуjеш како jе у овим планинама покренута борба за поновну успоставу независне државе Хрватске. Jедног дана бићеш поносан што си управо ти прве хрватске револуционаре пребацио на ватрени положаj. Слушаj, нећемо те заклати, иако смо вични томе. Пустићемо те на слободу само уз jедан услов: да шутиш. Aко си већ брбљав, можеш рећи само да си од границе до Загреба превезао jачи одред хрватске револуционарне воjске - упозорио jе Aндрић возача Хабемика, коjи jе потом заувиjек напустио непожељно друштво.

У суботу 24. jуна, око три часа уjутро, пошто су се крили око Бугоjна и села Злаваст, Врбање и Грачанице Илиjа Главаш, коjи jе био из тог краjа, предложио jе да наставе пут преко Радуше, Љубуше и Купрешког поља. Правдао jе то потребом да се “герилци” упознаjу с тереном, приjе него што почну “ратовати”.

Сутрадан у зору стигли су у близину села Лужана, одакле их jе Главаш одвео до jедне капелице, гдjе су поново положили усташку заклетву и основали “приjеки суд”: за предсjедника jе именован Aмброз Aндрић, за тужиоца Ђуро Хорват, а за браниоца Aдолф Aндрић.

Aмброз Aндрић им jе након тога одржао “политички говор”: “Видите, стигли смо у срце Jугославиjе, а да нас у томе нико ниjе сприjечио. Што сам вам рекао? Да комунистичка воjска има боjеву мунициjу, већ би нас, запамтите, давно шчепала за врат. Овако, и да знаjу за нас, немоћни су”.

(Наставиће се)