Пољуљани морал убачених усташких терориста већ на почетку сулуде операциjе "Феникс" покушао jе поново да поврати њихов вођа Aмброзиjе Aндрић док су тумарали по врлетима Радуше.

- Видите, прошло jе дванаест часова откад смо отпустили возача "Раденске", а ми смо и даље у планини. Нико не може тврдити да возач ниjе избрбљао шта jе од нас чуо. Кладим се да jе то учинио већ у првоj полициjскоj станици. Да jе неко намjеравао да нам поремети планове, већ би одавно био овдjе - храбрио jе Aндрић усташке терористе.

Нису ни били свjесни да им очекивана подршка од народа никад неће стићи и да им се потjера већ налази на петама. Прошао jе и шести дан од њиховог илегалног упада на териториjу Jугославиjе, а да терористи из "Бугоjанске групе" нису срели ниjедног човjека коjи би им се придружио. Набасали су jедино на jедно мало кљусе, на коjе су натоварили главни дио терета са резервном мунициjом, експлозивом и отровом. Претходно су у планини Радуши наишли на групу ловаца коjи су били шокирани њиховим захтjевом да им се придруже и помогну у дизању устанка. Познаjући добро оваj терен, ловци су се без већих проблема брзо изгубили из њиховог видика.

Капетан прва жртва

Од тог 26. jуна 1992. године почиње, у ствари, оружани обрачун са терористима. Нешто послиjе девет часова они су, након дугог пjешачења, одлучили да се одморе на рубу шуме, а затим да наставе пут кроз Радушу према Горици, гдjе се налази Титова вила.

Од тог тренутка, у сљедећих мjесец дана за усташке терористе више ниjе било одмора и мирног сна.

Aкциjа "Радуша 72", коjа jе траjала више од мjесец дана, ниjе била стратешки добро осмишљена. Да jе план био бољи, сигурно прва жртва у обрачуну са терористима не би био капетан Милош Поповић, коjи jе предводио чету воjне полициjе.

Тог 26. jуна капетан Поповић се са своjом четом налазио у потjери за убаченим терористима. Рано уjутро стигли су на Радушу, а око 9.30 часова већ су се нашли близу коте 1390, на самом Радуша-камену. И док су се терористи одмарали на самоj ивици шуме, доље у подножjу управо jе Поповићева чета разрађивала план напада. У тренутку када су се терористи спремали за покрет, услиjедио jе напад приjе него што су се изгубили у шумском лавиринту. Иако њихов положаj ниjе био нимало повољан, jер jе требало претрчати брисани простор и дочепати се заклона на ивици шуме, капетан Поповић jе издао команду за напад. Док су jуришали узбрдо, терористи су их примиjетили на брисаном простору и отворили ватру. У том jуришу капетан Поповић и воjник Бранко Блечић погођени су првим метком.

Планина jе грмjела од пуцњаве. Терористи су брзо узмицали у шуму, али jе ватра настављена. Шесторица њих имали су малокалибарске пушке марке "браунинг", са пригушивачима и отрованим мецима. Из тих пушака долазила jе и наjстрашниjа смрт, jер jе сваки метак био затрован циjанкалиjумом и изазивао jе тренутну парализу органа за дисање, а затим смрт.

У том нападу терористи, коjи су тражили спас у шуми, имали су велике губитке. Ликвидиран jе jедан од њихових вођа Aдолф Aндрић, а остали су и без резервне мунициjе коjа се налазила на убиjеном коњу. Чета воjне полициjе jе наставила потjеру и нешто касниjе ликвидирани су Иван Прлић, Винко Кнез и Никола Aнтонац.

Иза преосталих петнаест разбиjених терориста остала jе гомила мунициjе различитих калибара, експлозив "хелигент" и некакав прашак коjи jе мирисао на бадем. Радило се о отрову циjанкалиjуму, коjи jе набављен у Aустралиjи jош 1968. године, а према плану терориста, отров jе требало да се убаци у београдски водовод.

Иако се у том тренутку налазила дубоко у шуми, десеткована "Бугоjанска група" била jе свjесна да jе њихова битка изгубљена и да су их њихови налогодавци у Сиднеjу, Мелбурну и Салцбургу жртвовали. Нико од њих више ниjе могао вjеровати ни причи свог вође Aмброза Aндрића, коjи им jе стално тврдио како jугословенска воjска ниjе наоружана боjевом мунициjом. A тек послиjе убиства брата и троjице терориста отворио jе карте:

- Aко сте мислили да се борба може водити без мртвих, онда сте се данас имали прилику увjерити у супротно. Aдолфова, Прлићева, Aнтончева и Кнезова смрт може нам служити само као нови подстицаj. Aко се сад поколебамо, хтио бих знати ко ће преузети обавезу да на Вран планини организуjе устаничке базе. Никад нећу побjећи, ма ко ми се приближио. Устанак jе близу - риjечима охрабрења Aмброз Aндрић jе настоjао да задржи групу на окупу.

Сваку изговорену риjеч и правац кретања у оперативни дневник записивао jе Канциjанић. Таj дневник, коjи jе према плану требало да постане историjски документ у новоj независноj држави Хрватскоj, публициста Ђорђе Личина jе претворио у романсирану причу "Двадесети човjек".

Послиjе првог оружаног сукоба терориста и чете воjне полициjе на коти 1390, оперативни штаб "Радуша 72", коjи jе био смjештен у Бугоjну, издао jе наредбу за мобилизациjу и нову потjеру. У акциjу су се били укључили воjни хеликоптери како би се у непрегледноj шуми открило склониште и пратило кретање терориста. Пратећи тако траг терориста, потjеру jе пут водио према селу Румбоци, десетак километара западно од Прозора.

И управо на коти 1511 краj Румбока разбиjене су посљедње илузиjе усташких терориста. Пећина коjу jе Илиjа Ловрић нашао у предjелу Буковца била им jе згодно заклониште. Међутим, морали су прекинути пут према пећини jер jе циjело подручjе било под контролом воjске и полициjе.

Старац открио банду

Мислили су да су на Буковац стигли непримиjећени, али примиjетио их jе jедан стариjи човjек, коjи jе послиjе сат хода од њих дошао у прву полициjску станицу и приjавио да jе видио "неке брадате и узнемирене људе коjи су сигурно банда".

Пред ноћ, терористи су поставили страже испред пећине. Нису ни слутили да им се у том тренутку прикрада вод полициjе командира Луке Бошњака. Нажалост, и овог пута неопрезност jе скупо стаjала полицаjца Бошњака. Идући сам према пећини, терористи су га примиjетили и имали на снаjперском нишану. Бошњак ниjе ни чуо пуцањ, али jе осjетио да jе погођен.

Неколико тренутака владао jе таjац, а онда jе, по наредби Aндрића, Вили Ершек четвороношке отпузио из пећине до полицаjца коjи jе лежао на земљи. Када jе допузао до погинулог полицаjца, Ершек jе узео аутоматску пушку, а затим се окренуо према пећини, даjући знак да jе полицаjац мртав. Два-три минута осматрао jе околину, али свуда около владала jе гробна тишина.

Када се дигао и кренуо према пећини, покосио га jе рафал из шибља. Потjера, овог пута, ниjе срљала jер ниjе знала колико jе терориста унутар пећине и како су распоређени. Знала jе само да су наоружани пушкама с пригушивачем, па jе било тешко одредити њихов ватрени положаj.

(Наставиће се)