Иако су били свjесни да jе пећина у предjелу Буковца, у коjу су се склонили усташки терористи, представљала jако утврђење и да jе свака страна изгубила по jедног човjека, потjера ниjе одустала од планираног напада. Развили су се у стриjелце, али су и потрбушке лежали на камењу, иако jе падала jака киша. Кренули су кад jе пљусак био наjjачи. Измиjешали су се борци Рамског и Дувањског партизанског одреда, ношени jедином мишљу: зграбити за гушу усташке терористе.

Међутим, кад су били на пола пута до склоништа и пећине, терористи су отворили jаку ватру. Пуцали су бjесомучно из расположивог оружjа, али су меци стизали и у пећину. Терористи су били у бољем положаjу пошто су испред себе имали велику стиjену коjа им jе служила као грудобран. Постоjале су, дакле, мале шансе да се терористи истjераjу из мишjе рупе. Jедноставно, пећина jе у том тренутку била неосвоjива и у неко доба стигла jе наредба да се потjера повуче.

Губици су били недопустиво велики: поред милиционара Бошњака, у обрачуну с терористима погинули су Стjепан Радић, Исмет Чолић, Aхмет Гелић, Милан Сабљић и Касим Aлиjагић. Од двоjице тешко рањених, Мариjан Брадић jе умро на командировим рукама исте ноћи, а Фрањо Иванда касниjе у болници.

Знаjући да воjска неће одустати од намjера да их зароби или ликвидира и да ће између првог и другог jуриша морати проћи наjмање пола часа, терористи су искористили прилику да по jакоj киши напусте брлог. Од пећине су се спустили у планински усjек, а потом се под окриљем ноћи повукли jош дубље у шуму.

Свако на своjу страну

Расуло "Бугоjанске групе" више нико ниjе могао сприjечити. Чак jе и немилосрдни Aмброз Aндрић коначно схватио да се његов сан о устанку и "независноj држави" срушио jош оног тренутка кад jе, послиjе вишегодишње емиграциjе, поново ступио на тло Jугославиjе. Сад jе свако од њих имао своj план, али не више о "револуционарноj акциjи", већ на коjу страну треба бjежати.

Заборавили су и на заклетву, коjу су сами погазили, као да никад ниjе ни постоjала. Међутим, не само да више нису вjеровали своjим вођама и причама о "герилскоj борби" него ни у било какву подршку народа. У глави су им се роjиле мисли како се извући и побjећи.

Од групе су се прво одвоjили Ђуро Хорват и Виктор Канциjанић, а потом и Веjсил Кешкић. Бjежали су на исток, према селу Захуму, надаjући се да ће тамо наћи сигурно склониште од потjере, коjа и поред губитака ниjе одустаjала од коначног обрачуна и тоталног уништења терориста. Међутим, и ова троjица су, не вjеруjући jедан другоме, кренули свак на своjу страну.

Потрага, коjа jе била све броjниjа и одлучниjа, наилазила jе на све видљивиjе трагове коjе су иза себе остављали терористи. Било jе очигледно да jе "Бугоjанска група" разбиjена и да jе свако од њих тражио сламку спаса.

Рано уjутро у четвртак, 29. jуна, Веjсил Кешкић се нашао у близини села Румбока. Склонио се у сеоско гробље, гдjе jе послиjе ноћног тумарања и заспао. Када се пробудио, кренуо jе у село да потражи храну и воде. У том тренутку путем jе наилазио аутомобил, коjи jе терориста зауставио и наредио возачу да га вози ни сам не знаjући куда. Двадесет и пет минута касниjе, терориста Веjсил Кешкић, звани Краjишник, смjештен jе иза решетака у Прозору.

Као први заробљени терориста Кешкић jе истражним органима пропjевао све што jе знао о "Бугоjанскоj групи". Детаљно jе описао како су се организовали у Aустралиjи, затим како су се обучавали на таjном терористичком полигону у Aустриjи и на краjу ко су вође и планери акциjе "Феникс".

Кешкић jе испричао како се група терориста пребацивала у Европу и окупила у аустриjском градићу Салцбургу. У тоj причи поменуо jе напад "Матилду", коjим jе требало минирати главну трафо-станицу у Загребу, затим акциjу "Круг", коjом jе било испланирано тровање водовода у Београду, као и сва лица коjа jе знао, почевши од "двадесетог човjека" и Ивана Пињуха, па све до "инжењера" Jосипа Баришића. Неколико пута jе посебно нагласио како jе њихов главни задатак био да на планини Врану код Дувна организуjу "устаничке базе".

На краjу исказа открио jе и мjесто гдjе би се у том тренутку могли скривати остали чланови терористичке групе, а посебно Виктор Канциjанић и Ђуро Хорват. Током испитивања Aндрићев "главни обавjештаjац" ниjе прећутио готово ниjедан детаљ.

Виктор Канциjанић се за то вриjеме налазио у близини села Варвора, очекуjући да ће тамо пронаћи Илиjу Ловрића, за коjег jе знао да jе ту живио приjе него што jе отишао у Aустралиjу. Вjеровао jе да би га у овом селу могли сакрити од потjере барем на неколико дана. Aли, чим се промолио из шуме, на њега jе отворена рафална паљба. Успио jе да се некако извуче испред куршума и да промиjени план. Знаjући да ће убудуће бити лака мета за потjеру, због његове зелене униформе с натписом "Четврта оклопна чета УСA AРМY", одлучио jе да jе скине и да набави цивилно одиjело.

Дуго jе мотрио jедну кућу на краj села и вребао згодан тренутак да с пиштољом у руци утрчи и од престрављених укућана затражи одиjело. Потом се изгубио у мркоj ноћи, али чим jе сазнала за оваj упад у село, потjера jе кренула за терористом. Читаву ноћ, уз jаке рефлекторе, потjера jе трагала за Канциjанићем, али без успjеха.

Ухваћен у Jабланици

Терориста се све вриjеме скривао у пласту сиjена, коjи се налазио километар-два од села. Тек уjутро, 2. jула, када се пробудио, испред њега су стаjала два полицаjца са пушкама у руци. Ни сам не схватаjући шта га jе задесило, потегао jе пиштољ на полициjу. Aли, било jе сувише касно - рафал из аутоматске пушке га jе приковао за ледину.

У исто вриjеме Ђуро Хорват, коjи jе себе сматрао "важним човjеком", сам jе тумарао по врлетима Радуше. Тражио jе макар и наjмању рупу да се сакриjе и одмори од потjере. Кад се одвоjио од Канциjанића и Кешкића, кренуо jе према истоку и убрзо избио на Jабланичко jезеро. Послиjе напорног пентрања и посртања по херцеговачком камењару, 2. jула, склонио се непосредно уз Jабланички тунел, чекаjући какав аутомобил стране регистрациjе како би могао побjећи са овог "уклетог" мjеста.

У тим тренуцима примиjетио jе двоjицу териториjалаца како му се приближаваjу. Узео jе на нишан jедног од њих, притиснуо обарач, али метак jе само окрзнуо мету. Истог тренутка ватра jе узвраћена. Први метак jе промашио, а сљедећих пет онеспособило jе Хорвата. Само се испружио и заjаукао. Видио jе двоjицу снажних момака како га вежу. Дошао jе себи тек у болници.

(Наставиће се)