Послиjе раздваjања терориста у подножjу Динаре, група коjу jе предводио Илиjа Главаш упутила се према Цетини, тражећи наjповољниjе мjесто да се преко риjеке пребаце у Сињско поље. Лудвиг Павловић и Влатко Милетић кренули су назад на Динару, према планинском превоjу Ваган, на путу Ливно-Сплит.

Циjелу ноћ и сљедећи дан Павловић и Милетић су се пењали према врху Динаре. Од оружjа су имали само револвере, а од осjећања само жељу да зауставе некакав камион, побиjу путнике, скину зелене униформе и крену према Сплиту.

У четвртак, 13. jула, стигли су на врх Динаре, одакле се пружао поглед на широко Ливањско поље. Када jе пао мрак, наставили су низбрдицом према селу Прологу, у намjери да се домогну првих башта и пронађу нешто хране. Нису имали среће. Наишли су на засjеду: први рафал, коjи jе испалио вођа патроле Стипо Пачар, командир Полициjске станице у Ливну, погодио jе Милетића. Павловић се муњевито бацио на припадника резервног састава полициjе Митра Бароша, у намjери да га задави и одузме му аутомат. У том рвању Барош га jе ударио кундаком у руку, послиjе чега jе Павловић клонуо, а потом брзо савладан и заробљен.

Терориста развезао jезик

Павловић jе брзо био стрпан у аутомобил и одвезен у Ливно. У Полициjскоj станици су нахранили Павловића, коме се потом развезао jезик. Одговарао jе и на питања коjа му нису постављали. Прво jе рекао да се терорист коjи jе убиjен на Динари зове Владо Милетић и да су заjедно боравили у СР Њемачкоj, гдjе су постали чланови Хрватског револуционарног братства (ХРБ-а). Потом jе признао да су се њих двоjица одвоjила од Главашеве групе близу риjеке Цетине.

Такође, пружио jе и веома драгоцjену информациjу шта намjераваjу "генерал" Илиjа Главаш, Стjепан Љубас, Филип Бешлић и рањени Петар Бакула, као и то гдjе су закопали дио оружjа и опреме. О Aмброзу Aндрићу, Павлу Вегару, Видаку Бунтићу и Мирку Власновићу ниjе знао ништа осим да су се раздвоjили jош на Радуши, након оружаног сукоба са снагама безбjедности код села Румбока, недалеко од Прозора.

Одмах по признању, Павловића су повезли у теренском возилу до мjеста коjе jе означио као склониште терористичког оружjа и опреме. Послиjе краћег пjешачења, пронашли су jедну усjеклину и у њоj скривено оружjе и напртњаче. Био jе то знак да ни остале Павловићеве риjечи нису биле лаж. Хитно jе упућена порука штабу за Далмациjу да се контролише риjека Цетина, преко коjе треба да пређу четворица наоружаних терориста, од коjих jе jедан тешко рањен.

Међутим, ова порука стигла jе прекасно. Главаш и његова троjка већ су били прешли Цетину и пењали се на планину Свилаjу. Ниjе помогло ни то што jе Павловић из хеликоптера тачно показао мjесто гдjе су се он и Милетић одвоjили од групе. Главашу, Љубасу, Бешлићу и Бакули опет се изгубио траг. Не задуго. Потjера jе убрзо у камењару изнад Цетине пронашла тешко рањеног Петра Бакулу. Налазио се већ у дубокоj коми и ничега ниjе био свjестан. Узалуд су били и напори доктора - терориста jе издахнуо.

Потjера jе затим кренула у планину. Терористичка троjка jе у исто вриjеме споро напредовала према врху Свилаjе, тако да се раздаљина између њих и потjере смањивала из часа у час. У близини села Огорjа Главаш jе пао и ишчашио ногу. Иако jе храмаjући наставио, сљедећег дана у подне он и jош двоjица терориста банули су у село Лескур. Већ код првог домаћина представили су се као дрвосjече коjе путуjу у Сињ. Домаћин им jе понудио да сjедну и одморе се док не припреми нешто за jело.

У томе се зачу снажна бука хеликоптера, а терористи се поново дадоше у биjег. Хеликоптер се спустио на плато изнад села. Чули су како потjера окружуjе мjесто гдjе су се крили. Готово истовремено отворена jе обострана ватра. Већ први хици иза jедне стиjене погодили су "генерала", а потом и другу двоjицу терориста.

Aко су изjаве заробљених биле тачне, а све jе указивало на то да jесу, преостала су jош четворица терориста коjе jе требало ухватити или ликвидирати.

И они су знали да за њих више нема наде. Преклињали су дан кад су напустили Aустралиjу и прошли кроз камп у Aустриjи. Све кад би им се сада неко од народа и прикључио, jадан би то устанак био.

Живећи годинама под контролом и на jаслама страних обавjештаjних служби, терористи су стекли погрешну слику о томе да имаjу велику моћ у своjим рукама. Jер, откад су ступили на териториjу Jугославиjе, крили су се као наjвеће кукавице. Стално су безглаво и панично бjежали испред потjере.

Вjеровали у чудо

Тих дана преостала четворица терориста нису знала каква jе судбина снашла остале чланове "Бугоjанске групе". Aмброз Aндрић, Павао Вегар, Видак Бунтић и Мирко Власновић одвоjили су се од осталих "герилаца" одмах послиjе оружаног сукоба код села Румбока, на планини Радуши. Нису ни слутили да ће се главнина потjере окомити на Главашеву групу, а да ће с њима имати само спорадичне сукобе. Поред тога, вjеровали су да ће на подручjу Далмациjе полициjу затећи неспремну и да ће им побjећи.

Послиjе окршаjа код Румбока, 27. jуна, кад се већ рањива група терориста разбила у неколико мањих - Aндрић, Вегар, Бунтић и Власновић упутили су се jужним падинама Радуше према Љубуши, а потом на Чврсницу.

Били су свjесни своjих заблуда да су приjе него што су се склонили у пећину код Румбока мислили да их никад нико неће пронаћи. A ипак су откривени. И, сада су се надали да им само неко чудо може помоћи да се дочепаjу границе и заувиjек напусте Jугославиjу.

Када су стигли на jужне падине Љубушке код Дувна, одлучили су да се одморе jер су били сигурни да су измакли потjери. Тек касно ноћу наставили су пут према Чврсници.

У понедjељак, 3. jула уjутро, четворица терориста набасала су на западним падинама Чврснице на пећину коjа им се чинила идеалном за привремено склониште. Из овог склоништа пружао се поглед на пушкомет, тако да су могли контролисати све прилазе пећини.

(Наставиће се)