Пошто су заноћили у пећини на западним падинама Чврснице, четворица преосталих терориста из "Бугоjанске групе": Aмброз Aндрић, Павао Вегар, Видак Бунтић и Мирко Власновић нису имали jасну представу о томе колико су дуго спавали у новом скровишту. Пробудила их jе jака бука хеликоптера, коjи jе на правцу сjевер-jуг направио круг ка Посушjу, враћаjући се на сjевер према Дувањском пољу.

Терористи су сматрали да, ако остану у овом скровишту, веће су шансе да их потjера не откриjе. Хеликоптер jе поново направио велики круг и све више се приближавао падинама Чврснице. Онда су га у jедном тренутку изгубили из вида кад jе замакао за планину, али су и даље jасно разазнавали његов звук, коjи jе био све ближи. У jедном тренутку летjелица jе изронила иза брда у ниском лету, продуживши према Посушjу.

Терористи су одахнули, а њихов вођа Aмброз Aндрић их jе тjешио како им jе склониште у пећини наjсигурниjе. Поред страха од потjере, терористе jе наjвише мучила глад. Хране им jе одавно нестало, па jе Вегар, коjи jе познавао терен, отишао и донио воћа и поврћа, коjе jе нашао по воћњацима и баштама.

Остали су скривени у пећини jош пет дана. Сваке ноћи се неко други спуштао у наjближе село и прибављао храну. Aли, дуже од недjељу дана нису могли издржати. Деветог jула кренули су у наjближе село, како би се снабдjели храном. Спуштали су се низ планину до првог села, гдjе их jе, умjесто добродошлице, дочекао плотун jединица териториjалне одбране.

Сачекуша свуда

Морали су поново бjежати у планину. Aли сада су били свjесни да су откривени и да су навукли хаjку на себе. Бjежали су кроз шикару изнад Посушjа према Имотском. Увече су стигли у Бркиће, коjе jе Вегар добро познавао. Ушли су у заселак, али чим су стигли до првих кућа, зачуо се пуцањ. Засjеда их jе чекала на путу. Отрчали су у заклон и узвратили ватром. Почели су се повлачити, настављаjући да пуцаjу. У тоj размjени ватре теже jе рањен резервиста Миле Одак из Љубушког. Рана jе била смртоносна. Нажалост, била jе то дванаеста жртва у редовима jугословенске воjске и полициjе.

Безглаво бjежећи из села, Aндрић, Вегар, Власновић и Бунтић исте ноћи су се склонили у пећину коjу су пронашли дан раниjе, оставши у њоj циjелу наредну недjељу. Aли, поновило се оно што су већ били проживjели у пећини на Чврсници. Поново су остали без воде и хране, а ниjе било ни шумских плодова. Уз све то, потjера jе сада тачно знала гдjе се скриваjу.

Шестог дана боравка у пећини одлучили су да наставе пут. Када jе пала ноћ, кренули су према западу. Кретали су се сjеверним падинама Биокова према Мосору. Кад су избили на jедну чистину, зауставили су се да се одморе. Били су потпуно сигурни да им потjера ниjе иза леђа, али нису знали да иду право у клопку. Било jе то изненађење на коjе нису рачунали. Кренули су према селу Трмбусима изнад Омиша, на источним обронцима Мосора, jер им се учинило да би тамо могли добити храну.

Сковали су план да Aндрић и Вегар у наjближоj кући потраже храну, а да Власновић и Бунтић чуваjу одступницу у случаjу да се план изjалови. Нису ни слутили да им jе то посљедња "акциjа" и да двоjица од четворице преосталих чланова разбиjене терористичке групе "Феникс" живе своjе посљедње минуте.

Двоjица терориста су ушла у прву кућу, а одмах за њима и двоjица полицаjаца, коjи су их након доjаве из Омиша чекали у селу:

"Ваше документе, молим", обратио се полицаjац.

У том тренутку Aндрић jе завукао руку у унутрашњи џеп и умjесто докумената потегао револвер. Истог тренутка два пуцња слила су се у jедан. Aндрић се без гласа срушио на под, а полицаjац се затетурао. Метак га jе окрзнуо и забио се у зид иза његових леђа.

Други милиционар видио jе своjу шансу оног тренутка кад jе Aндрић бjесомучно испразнио револвер и истовремено пао покошен. И сам jе осjетио снажан удар, с десне стране, а затим и у лиjеву ногу изнад кољена. Повукао jе обарач управо кад се Вегар спремао да учини то исто. Рафал из аутомата био jе бржи и више се ниjе помакао.

Послиjе драматичног догађаjа у Трмбусима, Бунтић и Власновић су се у паници раздвоjили и сваки jе кренуо на своjу страну. Потjера jе убрзо пронашла Бунтића у селу Шестановцу близу Омиша, иза неке ограде, потпуно изгубљеног и помраченог ума.

Деветнаести и посљедњи терориста, Мирко Власновић, jош се крио негдjе у неприступачним предjелима Мосора. Потjера ниjе одустаjала. Испред Мирка Власновића било jе нових двиjе стотине километара тумарања планинским врлетима. Ишао jе према родном Земунику, код Задра.

У четвртак, 27. jула увече, стигао jе у своjе село и бануо на врата куће у коjоj се родио. Нико му ни име ниjе поменуо. Био jе сав изобличен и зарастао у браду. Исте ноћи из Задра jе у штаб акциjе "Радуша" послана и посљедња хитна порука.

"Ноћас у jедан сат у Земунику jе ухваћен жив деветнаести члан фашистичко-терористичке групе коjа се приjе мjесец дана илегално убацила у земљу..."

Пресуда

Сва jугословенска гласила прениjела су 13. марта 1973. године саопштење Воjног суда у Сараjеву, у коjем jе, између осталог, стаjало:

"Пред Воjним судом у Сараjеву одржан jе од 11. до 21. децембра 1972. главни претрес - суђење ухваћеним члановима фашистичко-терористичке групе: Ђури Хорвату, Веjсилу Кешкићу, Мирку Власновићу и Лудвигу Павловићу. Група се пребацила из Aустриjе у нашу земљу 20. jуна 1972. да тероризмом, насиљем и убиствима дjелуjе на разбиjању Jугославиjе и рушењу Уставом утврђеног поретка СФРJ. На основу опсежног доказног материjала Воjни суд у Сараjеву утврдио jе да су Хорват, Кешкић, Власновић и Павловић починили кривична дjела против народа и државе, те их осудио на смртну казну. Разматраjући жалбу оптужених и њихових бранилаца, Врховни воjни суд потврдио jе у циjелости пресуду Воjног суда у Сараjеву.

Оптужени и њихови браниоци уложили су жалбе Врховном суду Jугославиjе на пресуде Врховног воjног суда. Врховни суд Jугославиjе одбио jе жалбе оптужених и бранилаца као неосноване и потврдио пресуде Врховног воjног суда. Поводом молби за помиловање коjе су подниjели осуђени и њихови браниоци Предсjедништво СФРJ дониjело jе одлуку да се не уваже молбе за помиловање Ђури Хорвату, Веjсилу Кешкићу и Мирку Власновићу, а Лудвигу Павловићу усвоjило jе молбу за помиловање и смртну казну замиjенило строгим затвором од 20 година. Пресуде над осуђеним Ђуром Хорватом, Веjсилом Кешкићем и Мирком Власновићем извршене су."

(Наставиће се)