Пензионер Митар Барош (75), из села Саjковића, подно високе Динаре код Ливна, први пут послиjе 35 година проговорио jе о акциjи “Радуша 72”. У тоj акциjи учествовао jе велики броj припадника тадашње JНA, као и готово комплетан активни и резервни састав полициjе из Ливна, Дувна (Томиславграда), Гламоча, Купреса, Посушjа, Бугоjна, Прозора и Горњег Вакуфа.

Барош jе тек недавно открио дуго чувану таjну о томе како jе, краjем jула 1992. године, заробио познатог усташког терористу Лудвига Павловића на jедноj чуки на Динари изнад села Пролог према Ћаjићу и Оџаку.

Као сеоски путар запослен у предузећу “Ливнопутеви” из Ливна и резервни полицаjац, Барош jе заjедно са комшиjама из Саjковића, Губина, Прова и Чапразлиjа, краjем jуна 1972. године мобилисан и одведен на “таjни задатак”. Митар прича:

- Када смо добили позиве за мобилизациjу нисмо знали да ли идемо на вjежбу или на конкретан задатак. Тражио сам да се о моjоj мобилизациjи упозна руководство у “Ливнопутевима”, што jе и учињено. Узели смо комплетну опрему и укрцали се у два аутобуса коjа су нас чекала испред зграде основне школе у Саjковићу. Кад смо стигли у Ливно дали су нам оружjе и упознали нас са поjединостима акциjе. Саопштили су нам да се у реjону Бугоjна убацила група од 19 хрватских емиграната из Aустралиjе и неких европских земаља са задатком да дигну народ на устанак против тадашње власти. Строго су нас упозорили да о овоj акциjи не причамо никоме, па ни члановима своjих породица. Сугерисали су нам jедино да им кажемо да одлазимо на вjежбу и да смо добили дневнице од по 500 динара.

Даноноћно на стражи

Такође нам jе наређено да даноноћно мотримо на сва кретања људи у реjону гдjе будемо распоређени, присjећа се Барош тих упутстава и задатака коjе су добили од надлежних полициjских и воjних старjешина пред учешће у великоj воjноj и полициjскоj акциjи “Радуша 72”.

Према распореду, Митар Барош jе одређен у групу са тадашњим командиром Полициjске станице у Ливну Љубом Пачаром, коjи jе родом из Дувна, и Исметом Jахиjафендићем из Ливна:

- Моjа група jе била распоређена у реjон изнад села Пролога, са задатком да посебно мотримо на планински превоj Вагањ, коjим су свакодневно саобраћали аутобуси на релациjи Ливно - Сињ - Сплит. Био jе то стари аустриjски пут преко Динаре коjи jе пролазио кроз шуму са много серпентина и великих успона.

Командир Пачар jе строго наредио да током ноћи не смиjемо пушити док из жбуња осматрамо сваки шум. У то вриjеме било jе много комараца, а дим jе био наjефикасниjе средство да се одбранимо од тих крвопиjа. Такође, поред будног осматрања у шуми, често смо морали интервенисати и силазити у поље како бисмо упозорили чобане да у близини шуме и у шуми не смиjу напасати овце и говеда.

Постоjала jе опасност да чобани успоставе везу и доносе храну разбиjеноj групи емиграната. Наиме, радило се о етнички чистим насељима у коjима су живjели искључиво Хрвати и добили смо задатак не само да пратимо ко долази у село већ и понашање и кретање домаћег становништва. Такав задатак су имале све групе, коjе су биле распоређене на сваких 100-200 метара, па тако и наша троjка - говори Митар Барош.

Током потраге за емигрантима у Ливну и другим градовима заведено jе ограничено кретање грађана. Многи нису били упућени о чему се ради. Тако jе почетком jула 1972. у Ливну изведена права рациjа: на улицама су хапшени младићи са дугом косом и у “марици” превожени у полициjску станицу гдjе су били ошишани на “нулу”. То jе, како jе касниjе образложено, урађено ради лакшег распознавања домаћег становништва од разбиjене групе емиграната коjа се преко Дувна и Посушjа пребацила на териториjу општине Ливно, запуштена и зарасла у косу и браду.

- Двоjица из те разбиjене групе терориста наишла jе на нашу засjеду. Примиjетили смо их како нам се приближаваjу кроз жбуње. Када су дошли близу нас искочили смо из засjеде и наредили: “Руде увис! У име народа, предаjте се!”

Jедан од емиграната брзо се снашао и потегао пиштољ, али Стипо Пачар jе био бржи и сасуо рафал у њега. Други емигрант, коjи се налазио на моjоj страни, муњевито jе скочио према мени ухватио ме за нос и исукао нож “скакавац”. Некако сам успио да га снажно ударим кундаком по руци коjа jе у том тренутку клонула, а нож пао на земљу. Уперио сам пушку према њему и поново му наредио да се преда, што jе он и учинио.

Пачар jе одмах jавио радио-станицом у Ливно да нам пошаљу двоjа кола пошто смо jедног емигранта заробили, а другог убили. Иако до Ливна има 25 километара, нисмо дуго чекали. Стигла су двоjа патролна кола. У кратком испитивању Павловић jе признао да су он и управо убиjени Владо Милетић планирали да отму неко возило или аутобус и да се преко планинског превоjа Вагањ пребаце у Сињ, а потом у Сплит - описао jе Барош заробљавање Лудвига Павловића, о коме ништа раниjе ниjе чуо ни знао све до суђења у Сараjеву.

У вриjеме акциjе у коjоj jе, према воjним процjенама, учествовало преко 18 хиљада воjника, као и активног и резервног састава полициjе, треба указати и на jедну индикативну поjаву коjа jе наjбоље осликавала тадашње расположење у народу. Наиме, на позив за мобилизациjу, коjа jе била обавезна на подручjу поменутих општина, одазвали су се Срби у великом проценту.

Патриотска обавеза

Позив на мобилизациjу у то вриjеме код већине српског становништва сматран jе патриотском обавезом и високоморалним чином. Тако су се сељани из Богдаша, Врбице, Радановаца, Боjмуната, Челебића, Саjковића, Губина, Прова и Чапразлиjа, листом одазвали на мобилизациjу и то баш у jеку пољопривредних радова, када се косе пространа поља и стрна жита.

Да ситуациjа буде jош апсурдниjа, преко двjеста резервних полицаjаца и припадника Штаба териториjалне одбране данима су по шумама и чукама изнад хрватских села будно мотрили и чекали да се поjаве усташки терористи, а у исто вриjеме доље на пољу и на њивама Хрвати су обрађивали своjу земљу и напасали стоку. Тако jе било читаво вриjеме све до окончања “Радуше 72”. На jавним мjестима у Ливну нигдjе се ниjе могла чута макар jедна риjеч о упаду терориста. Углавном се причало шапатом у ужим круговима, а Срби су могли чути само понеку информациjу о храбрости и неустрашивости полицаjца Jове Рамића из Богдаша или неких резервиста коjи су даноноћно бдjели у планини Радуши, односно Горици код Титове виле, гдjе су терористи намjеравала да успоставе главни штаб.

(Наставиће се)